PrePUMPao sam

Ili Kako je kada čekaš isključivo prazan autobus sa ravnim podom i razmišljaš o Hladnom ratu i ljubavi

To je živa istina. Tri dana nakon promocije novog BodyPump-a, stajao sam na autobuskoj stanici i posmatrao ljude kako normalno ulaze i izlaze iz gradskog prevoza, kuckaju po telefonima, pričaju preko istih, overavaju karte, drže kese i slično. U suštini činili su najnormalnije, svakodnevne pokrete na koje se ne obraća pažnja. Ja sam stajao, posmatrao i neverovao šta ti ljudi rade. Jer… Ne…

Ne. Nije bilo teorije da se maknem sa stajališta do kog ni sam ne znam kako sam se dogegao. Sam čin dolaska na stanicu bio je herojski poduhvat žrtvovanja. Ulazak u autobus sa stepenicama bio bi ravan ulasku u deveti krug pakla.

„Ne.“, rekao sam u sebi. „Čekamo one niskopodne. Prazne…“

Možete zamisliti koliko je to trajalo oko pet sati po podne na novobeogradskoj strani Brankovog mosta. Ka gradu.

I pored toga što trening, obojen prazničnom atmosferom koja je vladala u Kneginje Zorke 60 ovog vikenda, nije u datom trenutku mogao ni prineti BodyCombat-u kada je u pitanju intenzitet, ono što je usledilo nekoliko sati posle njega bila je suština. Moji mišići su bukvalno goreli. Goreli kao američko-ruski odnosi ovih dana.

Noge i ruke su tri dana vodile svoju neuravnoteženu politiku bez ikakvog korišćenja diplomatskih sredstava. Naši odnosi su zahladneli do krajnje granice. I nije bilo nikakvih naznaka da će ta ledeno zapaljiva atmosfera ikada prestati.

Nisu vredeli ni andoli, ni masaže, ni molitve, ni podsećanje na lepa vremena. Jednostavno, moje telo me kažnjavalo iz trenutka u trenutak za sve sekunde, minute, sate, dane i godine neaktivnosti. Istovremeno mi je davalo do znanja da mu nikako ne odgovara moja odluka da se pokrenem. Kao da mi je govorilo: „Dečko, saberi se. Nikada se nećeš vratiti u formu. Ne pokušavaj. Ne nadaj se.“

Nenad. On je kriv za sve. I Jovana i Miki. Prva postava. Komandosi. Stajali su na bini zadovoljni što pokazuju novi niz vežbi BodyPump-a. Slobodni tegovi, teg sa šipkom, strunjača, steper, grupa, muzika i njih troje. To je sve što je bilo potrebno za početak ovog vrelog Hladnog rata.

U rovovima je to izgledalo nekako ovako:

„Počinjemo. Tegovi na leđa. Tegovi na grudi. Tegovi na čelo. Tegovi iznad glave. Čučanj. Još četiri. Polučučanj. Ispravi leđa. Prisloni teg. Iskorak. Drži balans. Broj u sebi. Kontroliši pokret. Slušaj ritam. Lezi. Izbaci teg. Obrni šipku. Uzimaj slobodne tegove. Ispravi ruke. Samo neka radi biceps. Samo neka radi triceps. Sada velike grupe mišića. Sagori kalorije. Idemo na propadanja. Kolena po devedest. Ispravi glavu. Još dva. Brzo na steper. Poluizbačaj sa grudi. Idemo – teg iznad čela. Sklekovi. Izdrži. Glavu gore. Ajmo poslednja. Bravo ljudi.“

Ok, obračun je počeo. I nije prijatno. I boli kao đavo. I stvarno trenutno nisam u ljubavi sa svojim telom.

Ipak, siguran sam, ono će me uskoro opasno zavoleti.

I onda ćemo živeti srećno do kraja života. Hehe.

Leave a Reply