• +381 11 40 57 367
  • Radnim danima: 7-22h, Vikendom: 9-21h
  • Kneginje Zorke 60, Beograd

ROLERKOSTER „BODYCOMBAT“

18/04/2018

 

55 MINUTA OPASNE VOŽNJE ili OD PROKLINJANJA DO UŽIVANJA

Opet ja.

Prošli put sam se požalio kako mi je bilo teško da se setim kada sam se poslednji put zaista preznojio.

Više neću imati taj problem. Prvi trening kod Mikija definitivno će mi ostati duboko urezan u pamćenju.

I moram da priznam nešto – u Kneginje Zorke 60 svratio sam dva dana ranije u odnosu na 14. april. Da se, kao, razmrdam malo i upoznam sa ekipom. I tako sam uleteo pravo u centrifugu – na „prokleti“ BodyCombat.

Za tih pedesetak minuta tumbanja, cupkanja, skakutanja, iskakanja i skakanja, udaranja nogama i rukama, savijanja i presavijanja, sklekova i više ne znam ti ja čega (na treningu sam već bio vrlo dobro svestan da će mi vežbe odlutati usled umora), ja sam uspeo da se opasno zabrinem, duboko razočaram, totalno oduševim, slatko nasmejem i, na kraju, uživam.

I pored toga što je uvod, objektivno gledano, bio lagan, osećanje prilične zabrinutosti bilo je tu već nakon deset-petnaest minuta. Prošle su tek dve pesme tokom kojih smo izvodili osnovne poteze koreografije, a ja sam već bio ozbiljno zadihan, prilično razočaran i realno zapitan šta uopšte radim na tom mestu – osim što se blamiram pred nepoznatima.

Srećom, na treningu je bilo još „novih“, manje spremnih vežbača. Uglavnom devojaka. Da ne lažem, ta činjenica i obaveza da napišem ovaj tekst držali su me u sali. Samo… Nisam bio siguran da će se moje ruke i noge, pluća, kolena i zglobovi, leđa i stomak, koji su doživljavali bolno egzistencijalno iskušenje, složiti sa odlukom da nastavim. Zaista sam bio razočaran u sebe i objektivno zabrinut da li ću uspeti da izguram narednih 40 minuta.

Miki je nama, nesrećnim novajlijama, još tada rekao da ukoliko vidimo da ne možemo da izdržimo ceo trening, sa istim završimo nakon pola sata. Posle pola sata niko nije otišao. Iako sam bio svestan velikog problema u kom se nalazim, jasno je bilo da takav ishod ni u mom slučaju ne dolazi u obzir. Pali… Ne bih mogao da se pogledam u ogledalu. Bolje da tu junački i slavno padnem, nego da podvijem rep kao neka…

Pažnju sam morao da fokusiram na nešto. Odabrao sam dve stvari – trenera i jednu ženu-caricu koja je bila najstarija među nama i koja je bila ubedljivo najbolji vežbač od svih nas. I da… Stajala je odmah do mene, mene koji sam se nešto klimatao pokušavajući, uglavnom bezuspešno, da iskontrolišem telo i disanje i to da ne padnem u nesvest. Ona je žena tako dominirala, da bih ja u tim trenucima bez dvoumljenja na nju stavio sve pare koje imam protiv bilo koga. Boks, karate, tekvondo i kapuera poteze ovaj ženski Džeki Čen je izvodio bez ikakvog napora uz savršenu kontrolu i bez ikakve facijalne ekspresije.

Gledajući nju i slušajući Mikija koji je konstantno, precizno i jasno naglašavao na koji segment vežbe moramo da obratimo pažnju, održavao ritam i energiju treninga i direktno prozivao one koji zastanu (uključujući i mene), vreme je počelo da prolazi sve bezbolnije. Kao i cela grupa, ušao sam u ritam. I nekako je sve leglo na mesto.

I onda sam shvatio… Majica mi je bila natopljena. Trenirao sam. Sa svojim plemenom. Nasmejao sam se i počeo sam da uživam.

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.